Zato se gost nekada nije mogao zamisliti dočekan bez hleba i soli, jednostavnog običaja koji je nosio snažnu poruku da onaj ko ulazi u kuću, ulazi kao prijatelj i gost koji je dobrodošao.
Hleb se poštovao kao svetinja. Nije se bacao, gazio niti ostavljao prevrnut, a komad koji padne na pod često se podizao i ljubio pre nego što bi se ponovo stavio na sto.
U mnogim krajevima postojao je i običaj da se prvi komad novog hleba namenjuje ukućanima ili ostavlja kao znak zahvalnosti za rodnu godinu.
Posebno je zanimljivo što su se običaji vezani za hleb menjali od kraja do kraja. Negde se lomio rukama, a ne sekao nožem, negde se posebno ukrašavao za praznike, dok je u svadbenim običajima imao ulogu simbola sreće, plodnosti i zajedništva.
Kroz jedan običan hleb tako se može pročitati čitava priča o nekadašnjem životu, o odnosu prema radu, gostu, porodici i zemlji.
