Miris kiše najlakše primećujemo posle dužeg suvog perioda, kada prve kapi padnu na zagrejano i suvo tlo. Iako ga obično opisujemo jednostavno kao „miris mokre zemlje“, iza njega se krije nekoliko prirodnih procesa.
Naziv petrihor uveden je 1964. godine, kada su australijski naučnici Isabel Joy Bear i Richard Thomas objavili istraživanje o karakterističnom mirisu koji se oslobađa kada voda dođe u dodir sa suvim zemljištem i stenama.
Tokom suvog vremena u zemljištu i porama stena zadržavaju se različite materije. Kada poraste vlažnost, a posebno kada padne kiša, deo njih se oslobađa u vazduh i tada nastaje miris koji povezujemo sa prvom kišom posle suše.
Jedan od važnih sastojaka tog prepoznatljivog zemljanog mirisa je geosmin, prirodno jedinjenje koje stvaraju određeni mikroorganizmi, među kojima su i bakterije iz roda Streptomyces.
Na geosmin je ljudsko čulo mirisa veoma osetljivo, pa možemo da ga primetimo i kada je u vazduhu prisutan u izuzetno maloj količini.
Zanimljivo je i na koji način materije iz zemlje dospevaju u vazduh.
Istraživači sa Masačusetskog tehnološkog instituta posmatrali su pomoću kamera velike brzine šta se događa kada kap vode udari u poroznu površinu.
Pokazalo se da se prilikom udara mogu formirati sitni mehurići vazduha. Oni prolaze kroz kap, a kada stignu do njene površine pucaju i izbacuju veoma sitne kapljice, odnosno aerosole, u okolni vazduh. Sa njima mogu da se prenesu i materije koje se nalaze u zemljištu.
Istraživanje je pokazalo još jedan zanimljiv detalj – više aerosola nastajalo je pri slaboj i umerenoj kiši nego tokom jakog pljuska.
Zato onaj karakteristični miris često možemo jasno da osetimo upravo kada počnu da padaju prve kapi posle dužeg perioda bez kiše.
Dakle, ono što obično nazivamo jednostavno mirisom kiše zapravo ne dolazi od same kiše. Nastaje kada voda dođe u dodir sa zemljom i pomogne da se materije iz tla oslobode i dospeju u vazduh.
