Ljudski vid omogućava nam da razlikujemo veliki broj boja, ali ono što vidimo predstavlja samo mali deo elektromagnetnog spektra. Postoje talasne dužine koje naše oči ne mogu da registruju, iako su prisutne svuda oko nas.
Svet koji nam je nevidljiv
Ljudsko oko može da registruje svetlost približno u opsegu od 380 do 700 nanometara. Ispod tog opsega nalazi se ultraljubičasto, a iznad infracrveno zračenje. Iako ih ne vidimo kao boje, možemo ih detektovati pomoću posebnih instrumenata.
Mnoge životinje mogu da registruju delove spektra koji su nama nedostupni. Pčele, na primer, vide ultraljubičasto zračenje, što im omogućava da uoče obrasce na cvetovima koji su nevidljivi ljudskom oku. Takvi obrasci mogu im pomoći u pronalaženju nektara i polena.
Priroda izgleda drugačije iz drugog ugla
Snimanje u ultraljubičastom delu spektra može da pokaže obrasce i razlike na biljkama koji nisu vidljivi golim okom. Kod pojedinih cvetova, na primer, postoje UV obrasci koji su značajni za njihovu komunikaciju sa oprašivačima.
Sa druge strane, infracrveno zračenje povezano je sa toplotom. Termalne kamere mogu da registruju infracrveno zračenje i pretvore ga u sliku koju ljudsko oko može da vidi. Na taj način moguće je uočiti razlike u temperaturi tela, predmeta i površina koje bi bez posebne opreme ostale neprimećene.
Granice ljudskog vida
Ono što vidimo zato nije kompletna slika sveta oko nas. Naše oči su prilagođene određenom delu elektromagnetnog spektra, dok se izvan njega nalaze talasne dužine koje možemo otkriti samo uz pomoć tehnologije ili zahvaljujući čulima drugih živih bića.
