Visoke temperature, suvo zemljište i dani bez kiše čine pustinju jednim od najzahtevnijih staništa na planeti. Ipak, u takvim uslovima žive brojne životinje koje su tokom evolucije razvile načine da štede vodu, izbegavaju najveću vrućinu i iskoriste čak i male količine vlage dostupne u okolini.
Svaka kap je dragocena
U pustinji voda ne mora da bude dostupna u obliku bare ili izvora da bi životinja došla do nje. Neke vrste potrebnu tečnost dobijaju iz hrane, dok druge koriste rosu i vlagu koja se povremeno zadržava na biljkama i površinama.
Kengur pacov jedan je od najboljih primera. Ovaj mali glodar može dugo da opstane bez direktnog unosa vode jer najveći deo potrebne tečnosti dobija iz semenki kojima se hrani. Njegov organizam veoma štedljivo koristi dostupnu vodu, a bubrezi proizvode izuzetno koncentrisan urin, čime se smanjuje njen gubitak.
Kamile imaju drugačiju strategiju. One mogu da izdrže duge periode bez vode, a kada dođu do izvora, sposobne su da unesu veliku količinu tečnosti u kratkom vremenu. Njihova sposobnost da podnesu promene u telesnoj temperaturi i smanje gubitak vode omogućava im da izdrže uslove koji bi za mnoge druge sisare bili pogubni.
Život počinje nakon zalaska sunca
Za mnoge pustinjske životinje najveći problem nije samo nedostatak vode već i ekstremna dnevna temperatura. Zato se veliki broj vrsta tokom najtoplijeg dela dana skriva u jazbinama, pukotinama stena ili ispod peska.
Kada sunce zađe, pustinja dobija sasvim drugačiji ritam. Temperature postaju podnošljivije, pa tada izlaze lisice, glodari, zmije, škorpije i brojni insekti. Noćna aktivnost omogućava im da pronađu hranu i kreću se kroz stanište uz znatno manji rizik od pregrevanja i gubitka tečnosti.
Čak i vrste koje su aktivne tokom dana imaju različite načine da se zaštite od vrućine. Neke traže hlad, druge se zakopavaju u pesak, dok pojedine koriste svoje telo i ponašanje kako bi smanjile površinu izloženu suncu.
Telo prilagođeno ekstremnim uslovima
Preživljavanje u pustinji nije rezultat jedne osobine, već čitavog niza prilagođavanja. Građa tela, način kretanja, vreme aktivnosti, ishrana i sposobnost čuvanja vode zajedno određuju koliko uspešno jedna vrsta može da opstane u takvom okruženju.
Iako na prvi pogled deluje gotovo beživotno, pustinja zapravo ima svoj složen sistem života. Životinje koje u njoj žive ne pobeđuju surove uslove snagom, već prilagođavanjem. Svaka kap vode ima svoju vrednost, a svaki deo dana životinje koriste onda kada im pruža najbolje uslove za opstanak
