Reč je o čipovima veličine zrna pirinča koji koriste RFID ili NFC tehnologiju. Nemaju bateriju i nisu povezani sa GPS-om, pa ne mogu neprekidno da šalju lokaciju osobe koja ih nosi. Aktiviraju se samo kada se nađu sasvim blizu čitača, slično beskontaktnoj kartici.
U praksi mogu da posluže za otključavanje vrata, prijavljivanje na računar, pokretanje štampača ili otvaranje digitalnog profila. Njihova mogućnost zavisi od sistema sa kojim su povezani, pa jedan čip ne može automatski da zameni sva dokumenta, kartice i ključeve koje osoba koristi.
Sve je počelo u tehnološkom centru u Stokholmu
Veću pažnju javnosti ova tehnologija privukla je 2015. godine, kada je tehnološki centar Epicenter u Stokholmu ponudio zaposlenima i članovima da dobrovoljno ugrade čip.
Njime su mogli da ulaze u zgradu, koriste kancelarijsku opremu i plaćaju hranu i piće unutar centra. Do 2017. godine čip je prihvatilo oko 150 od približno 2.000 ljudi koji su radili u kompanijama smeštenim u Epicenteru.
Za ljude koji su ga ugradili glavna prednost bila je jednostavnost. Nisu morali da traže karticu prilikom ulaska na posao ili da pamte šifre za pojedine uređaje. Dovoljan je bio pokret rukom ispred čitača.
Vozna karta u šaci bila je eksperiment
Švedska železnička kompanija SJ pokrenula je 2017. godine probni sistem koji je putnicima omogućavao da podatke o svojoj karti povežu sa čipom u šaci. Kondukter bi potom očitao čip na isti način na koji se proverava elektronska karta.
Ovaj primer često se i danas navodi kao dokaz da Šveđani redovno putuju vozom bez telefona i karte. Međutim, nije reč o usluzi koja je postala široko rasprostranjena. Kompanija SJ je 2020. saopštila da završava taj eksperiment zbog malog rasta broja korisnika i da se okreće drugim rešenjima.
Slično važi i za plaćanje. Čipovi su mogli da se koriste u zatvorenim sistemima, poput kantine u poslovnom centru, ali nisu postali uobičajena zamena za bankovne kartice u prodavnicama.
Koliko ljudi u Švedskoj zaista ima čip
Najčešći podaci govore o približno 3.000 ljudi koji su do 2018. godine ugradili čip. Ista brojka pominjana je i nekoliko godina kasnije, što pokazuje da tehnologija nije nastavila da se širi brzinom koja se u početku očekivala.
Pouzdana i novija zvanična statistika za celu Švedsku nije javno dostupna. Zbog toga procene da čip danas ima 4.000, 6.000 ili više ljudi treba uzimati sa rezervom.
Čip ne prati kretanje, ali pitanja o privatnosti ostaju
To što čip nema bateriju i GPS ne znači da ne postoje bezbednosni rizici. Stručnjaci upozoravaju da signal može biti očitan sa male udaljenosti, kao i da način čuvanja i povezivanja podataka zavisi od sistema koji koristi čip.
Posebno pitanje otvara se kada se ovakva tehnologija koristi na radnom mestu. Čip može olakšati ulazak u zgradu, ali sistem istovremeno može da beleži kada je zaposleni otvorio vrata ili koristio određenu opremu. Zbog toga se rasprava ne vodi samo o samom uređaju, već i o tome ko ima pristup prikupljenim podacima i koliko dugo ih čuva.
