Držanje roditelja za ruku kada se ugasi svetlo, plač zbog grmljavine ili skrivanje iza mame i tate pred nepoznatom osobom najčešće nisu razlog za zabrinutost.
Na taj način dete traži sigurnost dok postepeno uči da razlikuje stvarnu opasnost od nečega što mu je samo novo i nepoznato.
Zašto su dečji strahovi normalni
Stručnjaci objašnjavaju da mala deca još razvijaju govor, razumevanje i sposobnost da upravljaju svojim reakcijama. Nemaju dovoljno iskustva da odmah procene da je neki zvuk bezopasan ili da je senka na zidu samo igra svetlosti.
Zato se u nepoznatim i neprijatnim situacijama najviše oslanjaju na roditelje. Kada vide da su mama ili tata smireni, lakše se opuste i prihvate ono što se događa. Ako, međutim, osete nervozu odraslih, njihov strah može postati još jači.
Strah od mraka
Strah od mraka jedan je od najčešćih strahova u detinjstvu. Kada dete ne vidi jasno prostor oko sebe, poznati predmeti mogu dobiti sasvim drugačiji izgled. Odeća na stolici može ličiti na nepoznatu osobu, dok senke i zvuci iz druge sobe dodatno podstiču maštu.
Ovaj strah često postaje primetniji u periodu kada se dečja mašta brzo razvija, ali sposobnost logičnog objašnjavanja još nije dovoljno sazrela. Mrak može pojačati i osećaj usamljenosti, naročito ako dete spava odvojeno od roditelja.
Može pomoći mirna i uvek slična rutina pred odlazak u krevet. Kupanje, priča, omiljena igračka i prigušeno noćno svetlo stvaraju osećaj predvidljivosti. Roditelj može kratko ostati pored deteta, ali je važno da postepeno podstiče njegovo osamostaljivanje.
Umesto rečenice „Nema čega da se plašiš“, korisnije je reći: „Vidim da ti je neprijatno kada je mračno. Tu sam i bezbedan si.“
Zašto decu uznemiravaju glasni zvukovi
Usisivač, blender, fen, grmljavina, sirena ili vatromet mogu izazvati snažnu reakciju kod malog deteta. Takvi zvukovi su nagli, glasni i često nepredvidivi, a dete još ne razume uvek odakle dolaze i koliko će trajati.
Plač, pokrivanje ušiju ili traženje roditeljskog zagrljaja prirodne su reakcije. Umesto da dete odmah izlažu buci kako bi se „naviklo“, roditelji mogu prvo da mu objasne šta proizvodi zvuk.
Na primer: „Ovo je mikser. Biće malo glasan dok napravimo sok, a onda ćemo ga ugasiti.“
Detetu se može dozvoliti da iz bezbedne udaljenosti posmatra uređaj ili da samo pritisne dugme uz pomoć odrasle osobe. Kada zna šta će se dogoditi i ima osećaj kontrole, strah se obično smanjuje.
Situacija se može pretvoriti i u igru. Tokom grmljavine porodica može da broji sekunde između munje i groma, dok se neprijatni kućni zvukovi mogu oponašati igračkama ili kroz smešne glasove.
Strah od nepoznatih ljudi
Strah od nepoznatih osoba često se javlja još krajem prve godine života. Dete tada sve bolje razlikuje poznata lica od nepoznatih i počinje jasnije da pokazuje uz koga se oseća sigurno.
Neka deca se brzo opuste, dok je drugima potrebno više vremena. Zato ih ne bi trebalo terati da se odmah pozdrave, pruže ruku, poljube ili sednu u krilo osobi koju ne poznaju dovoljno.
Bolje je dozvoliti detetu da ostane uz roditelja i samo proceni kada je spremno za kontakt. Odrasli mogu mirno razgovarati sa nepoznatom osobom i time pokazati da je situacija bezbedna, ali bez pritiska na dete.
Važno je poštovati njegove granice. Dete koje zna da neće biti prisiljeno na bliskost lakše razvija poverenje i sigurnost u sopstvene osećaje.
Ne umanjujte ono što dete oseća
Roditelji često iz najbolje namere kažu: „Ne boj se“, „Nije to ništa“ ili „Velika deca se toga ne plaše“. Ipak, takve rečenice mogu ostaviti utisak da detetov strah nije važan ili da sa njim nešto nije u redu.
Potvrđivanje osećanja ne znači da roditelj treba da podržava strah. Dovoljno je da pokaže da ga razume.
Rečenice poput „Vidim da te je taj zvuk uplašio“, „Tu sam uz tebe“ ili „Hajde da zajedno pogledamo šta je to“ pomažu detetu da prepozna ono što oseća i postepeno nauči kako da se smiri.
Kako roditelji mogu da pomognu
Dečji psiholozi savetuju, da su rutine veoma važne jer detetu daju osećaj da zna šta sledi. To može biti ista priprema za spavanje, najava pre uključivanja glasnog uređaja ili razgovor o tome ko će biti prisutan na porodičnom okupljanju.
Pomaže i postepeno upoznavanje sa onim čega se dete plaši. Cilj nije da se strah savlada odjednom, već da dete napravi male korake uz osobu kojoj veruje.
Priče i igra često su najbolji način da dete obradi ono što ga uznemirava. Lutka može da se plaši mraka, plišana igračka može da se upoznaje sa nepoznatim ljudima, a dete kroz igru može samo da pronađe rešenje.
Najvažnija je smirenost roditelja. Dete pažljivo prati ton glasa, izraz lica i reakcije odraslih. Kada roditelj ostane miran i dosledan, šalje mu poruku da je bezbedno.
Kada strah zahteva dodatnu pažnju
Većina razvojnih strahova vremenom slabi i nestaje. Ipak, razgovor sa pedijatrom ili dečjim psihologom može biti koristan ako strah dugo traje, postaje sve intenzivniji ili detetu otežava spavanje, odlazak u vrtić, druženje i svakodnevne aktivnosti.
