Obaveze, ekrani, treninzi, buka i stalna potreba za zabavom postali su deo svakodnevice mnoge dece.
Čak je i njihovo slobodno vreme često unapred isplanirano, pa ostaje sve manje prostora za spontanu igru, dosadu i pravi odmor.
Kada dete postane razdražljivo, nemirno ili teško zadržava pažnju, roditelji takvo ponašanje ponekad tumače kao neposlušnost.
Međutim, iza ovih promena može da stoji nervni sistem koji je tokom dana bio izložen većem broju podražaja nego što može lako da obradi.
To, ipak, ne znači da je svaka burna reakcija znak preopterećenosti. Važno je posmatrati koliko dugo promene traju, u kojim situacijama se pojavljuju i koliko brzo dete uspeva da se umiri.
Kako dete pokazuje da mu je svega previše?
Deca najčešće ne umeju da kažu da su preplavljena događajima, zvukovima ili emocijama. Umesto rečima, to pokazuju ponašanjem.
Kod mlađe dece mogu da se pojave nagle promene raspoloženja, plač bez očiglednog razloga, impulsivnost i teško uspavljivanje. Starija deca mogu postati nemirna, manje tolerantna na frustraciju ili stalno tražiti novu zabavu.
Reakcije nisu kod svakog deteta iste. Neka se povlače i izbegavaju razgovor ili igru, dok druga deluju kao da im je potrebno još aktivnosti, iako su zapravo umorna i preopterećena.
Ekrani nisu jedini izvor stimulacije
Ekrani se najčešće prvi dovode u vezu sa preteranom stimulacijom. Brza smena slika, zvukova i sadržaja zaista može da oteža smirivanje, naročito pred odlazak na spavanje.
Ipak, problem ne mora da dolazi samo iz digitalnog sveta. Dete može biti preopterećeno i zbog prepunog rasporeda, čestog prelaska sa jedne aktivnosti na drugu, buke u okruženju i očekivanja da svaki deo dana bude koristan ili zabavan.
Kada se obaveze i sadržaji neprekidno smenjuju, dete nema dovoljno vremena da obradi događaje i emocije. Zbog toga su mu, pored igre, učenja i druženja, potrebni i periodi bez unapred organizovanih aktivnosti.
Zašto je dosada važna?
Roditelji često osećaju potrebu da odmah reaguju kada dete kaže da mu je dosadno. Nude mu igračku, ekran, odlazak napolje ili novu aktivnost. Međutim, dosada ne mora da bude nešto što treba što pre prekinuti.
Upravo u trenucima kada nema gotovu zabavu dete počinje samostalno da traži ideje. Tako razvija maštu, strpljenje i sposobnost da organizuje svoje vreme bez stalne pomoći odraslih.
Ako je svaki trenutak popunjen sadržajem koji dolazi spolja, dete ima manje prilika da razvije sopstvene načine smirivanja i zabave.
Kako roditelji mogu da uspostave ravnotežu?
Cilj nije potpuno izbacivanje tehnologije niti odustajanje od aktivnosti koje dete voli. Važno je napraviti ravnotežu između obaveza, zabave i odmora.
Period bez ekrana pred spavanje može pomoći detetu da se postepeno umiri. Korisno je i vreme provedeno napolju, naročito kada igra nije strogo organizovana i dete može samo da bira čime će se baviti.
Roditelji ne moraju odmah da nude rešenje ni kada dete kaže da mu je dosadno. Kratka nelagodnost može da bude podsticaj da dete samo osmisli igru ili pronađe zanimaciju.
Važan je i primer odraslih. Ako roditelji tokom svakog slobodnog trenutka posežu za telefonom, teško je očekivati da dete samo razvije drugačiji odnos prema ekranima i stalnoj stimulaciji.
Kako razlikovati razvojnu fazu od preopterećenosti?
Na pitanje kako roditelji mogu da prepoznaju da li je reč o uobičajenoj razvojnoj fazi ili preopterećenosti nervnog sistema odgovara diplomirani psiholog Nina Injac.
„Razlika između preopterećenosti nervnog sistema i razvojnih faza može biti suptilna, ali je u praksi prepoznatljiva. Iako su simptomi donekle slični, poput plača, razdražljivosti ili disfunkcionalnog ponašanja, postoje obrasci koji ih jasno razdvajaju. Razvojnu fazu karakteriše to da dete i dalje tokom dana ima periode regulacije“ – objašnjava Nina za sajt panoramavesti.rs i dodaje:
„Smeje se, igra se i pokazuje radoznalost. Protest može biti intenzivan, ali je kratkotrajan, a dete se relativno brzo vraća u kontakt nakon postavljene granice. Ponašanje je često situaciono, javlja se, na primer, samo pred spavanje ili samo u interakciji sa jednim roditeljem. Drugim rečima, sistem se talasa, ali se vraća u stabilno stanje“ – kazala je.
Kako navodi, znakovi da je nervni sistem preopterećen uključuju česte i dugotrajne izlive bez jasnog okidača, otežano vraćanje u regulaciju čak i uz podršku odraslih, povećanu osetljivost na zvuk, svetlo ili dodir, kao i pogoršanje sna i apetita. Moguća je i regresija u više razvojnih oblasti istovremeno.
„Roditelji sebi mogu postaviti nekoliko pitanja kako bi lakše procenili situaciju: Da li dete ima delove dana kada je stabilno i povezano? Da li se problem javlja u specifičnim situacijama? Ako postoji makar jedna stabilna zona dana, to je često znak da sistem nije trajno preopterećen, već prolazi kroz razvojni talas“ – objašnjava Nina Injac.
Kada treba potražiti stručni savet?
Nije svaka burna reakcija razlog za zabrinutost. Deca prolaze kroz različite razvojne periode, a povremena razdražljivost i promene raspoloženja mogu biti njihov uobičajeni deo.
Međutim, ako problemi sa snom i apetitom traju, dete se teško smiruje čak i uz podršku odraslih ili promene počnu da utiču na njegovo svakodnevno funkcionisanje, roditelji mogu da se posavetuju sa pedijatrom ili psihologom.
U okruženju ispunjenom podražajima detetu nije uvek potrebno još sadržaja. Ponekad su mu najpotrebniji mir, slobodna igra i dovoljno vremena da se odmori.
