U psihologiji se ovo objašnjava time da mozak ne menja obrasce ponašanja kada je sve stabilno i predvidljivo, već upravo u trenucima “pucanja rutine”. Kada stare strategije više ne daju rezultate, mozak ulazi u stanje prilagođavanja i traženja novih načina funkcionisanja.
Zanimljivo je da se taj proces iznutra ne oseća kao napredak, već kao konfuzija. Ljudi često misle da “nazaduju”, jer više ne funkcionišu kao ranije, ali zapravo se stari način razmišljanja raspada kako bi se napravio prostor za novi.
Još jedan važan detalj je da promene u identitetu ne dolaze naglo. Mozak prvo “gubi sigurnost” u stare obrasce, pa tek onda postepeno gradi nove. Zato prelazni period ume da bude neprijatan, ali i ključan.
U suštini, ono što se u trenutku doživljava kao kriza, vrlo često je faza reorganizacije – kada se unutrašnji sistem prilagođava novim okolnostima i iskustvima.
