Miris stare biblioteke mnogima priziva uspomene na školske čitaonice, antikvarnice ili knjige nasleđene od roditelja i baka i deka. Naučnici su, međutim, otkrili da taj karakterističan miris može da kaže mnogo više od toga koliko je knjiga stara.
U pitanju je čitava mešavina jedinjenja koja papir postepeno oslobađa dok stari.
Miris je zapravo trag starenja papira
Papir je organski materijal čiji se sastojci tokom vremena polako razgrađuju. Pri tom procesu u vazduh dospevaju takozvana isparljiva organska jedinjenja, odnosno VOC jedinjenja, a upravo njihova kombinacija stvara miris koji povezujemo sa starim knjigama.
Istraživači su u ostarelom papiru pronašli desetine takvih jedinjenja. Među njima su vanilin, koji može podsećati na vanilu, benzaldehid sa notom sličnom bademu i furfural, koji nastaje tokom razgradnje celuloze.
Zbog toga miris stare knjige zapravo nije jedna aroma, već čitav hemijski „koktel“.
Nisu sve stare knjige iste
Ako vam se čini da jedna stara knjiga miriše prijatno i slatkasto, dok druga ima mnogo oštriji ili ustajao miris, nije vam se učinilo.
Na miris utiču vrsta papira, način njegove proizvodnje, mastilo, lepak i materijali korišćeni za povez. Važnu ulogu ima i lignin, prirodni sastojak drveta koji se nalazi u mnogim vrstama papira.
Razlika postoji i između knjiga proizvedenih u različitim periodima. Masovna proizvodnja papira od drvne pulpe, naročito od sredine 19. veka, donela je papir koji je često kiseliji i podložniji bržem propadanju od nekih starijih vrsta kvalitetnog papira.
Na sve to utiču i uslovi u kojima je knjiga provela godine. Vlaga, toplota, duvanski dim i drugi mirisi iz okruženja mogu ostaviti svoj trag među stranicama.
Naučnici mogu da „nanjuše“ u kakvom je stanju knjiga
Zanimljivo je da ono što nama predstavlja samo karakterističan miris naučnicima može poslužiti kao svojevrsni dijagnostički alat.
Istraživači sa Univerzitetskog koledža u Londonu razvijali su metode kojima se analiziraju gasovi koje stari papir oslobađa. Na osnovu njihove količine i sastava moguće je dobiti podatke o vrsti papira, njegovoj kiselosti i stepenu propadanja, a da pritom nije potrebno uzimati uzorak i oštećivati vrednu knjigu.
Kasnija istraživanja otišla su još dalje. Razvijani su svojevrsni „elektronski nosevi“ koji na osnovu isparenja mogu da razlikuju određene vrste papira i uoče prve znake njegovog propadanja.
A zašto nam taj miris često prija?
Za to nema jednog jednostavnog hemijskog odgovora. Deo objašnjenja verovatno se nalazi i u načinu na koji mirise povezujemo sa uspomenama.
Stara knjiga za nekoga znači biblioteku iz detinjstva, za drugoga bakin ormar, školu ili sate provedene uz omiljeni roman. Zato isti miris koji hemijski predstavlja znak starenja papira može kod čoveka izazvati sasvim drugačiji osećaj, toplinu i nostalgiju.
I tu se možda krije najveći paradoks mirisa starih knjiga.
Ono što nama miriše na prošlost i uspomene, za samu knjigu zapravo je znak da vreme polako radi svoje.
