Međutim, mirno ponašanje ne govori uvek i o tome kako se dete zaista oseća. Dok neka deca jednostavno uživaju u tišini, druga se povlače kada su zabrinuta, nesigurna ili preopterećena osećanjima koja ne umeju da objasne.
Razlika se ne prepoznaje po tome koliko dete govori, već po promenama u njegovom svakodnevnom ponašanju.
Kada odrasli tišinu zamene za lepo vaspitanje
U vrtiću je to dete koje nikada ne prekida vaspitačicu. U školi mirno sedi, ne postavlja mnogo pitanja i retko ulazi u sukobe. Kod kuće uglavnom prihvata ono što mu roditelji kažu.
Takvo ponašanje odrasli često pohvaljuju. Dete je poslušno, pristojno i ne zahteva mnogo pažnje.
Ali šta ako se iza njegove tišine krije strah da će pogrešiti? Šta ako izbegava da postavlja pitanja zato što se plaši reakcije odraslih? Ili je jednostavno naučilo da svoje potrebe zadrži za sebe?
Odgovor nije isti za svako dete. Neka deca su po prirodi povučena, vole mirnije aktivnosti i potrebno im je više vremena da se opuste u društvu. To samo po sebi ne predstavlja problem.
Pažnju, međutim, zaslužuje dete koje je ranije bilo razgovorljivo i radoznalo, a zatim je postalo neobično ćutljivo, prestalo da se igra ili počelo da izbegava ljude sa kojima se ranije osećalo prijatno.
Kako izgleda tišina koja dolazi iz straha?
Zamislimo dete koje je tokom dana doživelo nešto neprijatno u školi.
Možda ga je drug zadirkivao, možda je dobilo lošu ocenu ili se uplašilo reakcije nastavnika. Kada stigne kući, na pitanje kako je bilo odgovara samo: „Dobro.“
Roditelj može pomisliti da nema razloga za brigu. Međutim, dete možda ne želi da razgovara zato što ne zna kako da objasni događaj, oseća stid ili se plaši da će izazvati dodatni problem.
Kod neke dece nelagodnost se ispoljava kroz plač, ljutnju ili nemir. Kod druge može dovesti do povlačenja i izbegavanja razgovora.
UNICEF navodi da promene u ponašanju, gubitak interesovanja za igru, povećana zabrinutost i povlačenje iz društva mogu biti pokazatelji emocionalne uznemirenosti kod dece. Ipak, nijedan od tih znakova sam po sebi nije dovoljan da bi se zaključilo da dete ima psihološki problem. Važno je posmatrati širu sliku.
Dete koje se plaši greške
Jedan od mogućih razloga zbog kojih dete izbegava da govori jeste strah od negativne reakcije.
Ako često čuje da ne sme da pogreši, da treba da bude poslušno ili da ne postavlja nepotrebna pitanja, može postati opreznije u izražavanju sopstvenog mišljenja.
To ne znači da su sva mirna deca odrasla u strogom okruženju. Ipak, način na koji odrasli reaguju na dečje greške može uticati na spremnost deteta da razgovara o svojim iskustvima.
Detetu koje očekuje kritiku može biti lakše da kaže da je sve u redu nego da prizna da se nečega plaši.
Zato nije važno samo da roditelji postavljaju pitanja, već i kako odgovaraju kada čuju nešto što im se ne dopada.
Ako dete zna da će biti saslušano čak i kada je pogrešilo, razgovor postaje mnogo lakši.
Povučeno dete nije isto što i dete koje pati
Roditelji ponekad pokušavaju da promene karakter deteta, smatrajući da bi trebalo više da govori, bude društvenije ili se češće uključuje u zajedničke aktivnosti.
Međutim, povučenost nije sama po sebi znak nezadovoljstva. Dete koje radije čita knjigu nego što učestvuje u bučnoj igri može biti potpuno zadovoljno. Isto važi i za dete koje ima jednog bliskog prijatelja umesto velikog društva.
Ono što treba razlikovati jeste prirodan temperament od ponašanja koje nastaje zbog uznemirenosti.
Ako dete ima interesovanja, uživa u svakodnevnim aktivnostima, održava odnose sa bliskim osobama i može da izrazi potrebe kada se oseća sigurno, njegova ćutljivost ne mora biti razlog za brigu.
S druge strane, ako se povlačenje pojačava i počinje da utiče na školu, druženje ili porodični život, potrebno je obratiti više pažnje.
Kada dete prestane da se igra i raduje
Jedna od promena koje mogu ukazivati na emocionalne teškoće jeste gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima je dete ranije uživalo.
Dečak koji je svakodnevno tražio da izađe napolje odjednom više ne želi da vidi drugare. Devojčica koja je volela da crta ostavlja bojice i provodi mnogo vremena sama.
Takve promene ne moraju imati jedan određeni uzrok. Mogu biti povezane sa umorom, problemima u školi, promenama u porodici ili različitim emocionalnim teškoćama.
Prema smernicama američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, razlog za stručnu procenu postoji kada promene u ponašanju ili emocijama traju nedeljama, izazivaju značajnu uznemirenost ili ometaju funkcionisanje deteta kod kuće, u školi ili među prijateljima.
Zbog toga je važno obratiti pažnju ne samo na ćutanje već i na san, apetit, raspoloženje, igru i odnose sa vršnjacima.
Kako razgovarati sa detetom koje ne želi da govori?
Kada roditelj primeti da se dete povuklo, prirodno je da želi što pre da sazna šta se dogodilo.
Međutim, niz pitanja poput „Šta ti je?“, „Zašto ćutiš?“ ili „Ko te je naljutio?“ ne mora pomoći. Detetu koje je zabrinuto takav razgovor može delovati kao dodatni pritisak.
Ponekad je korisnije jednostavno reći da ste primetili promenu. Na primer: „Vidim da si danas nekako tih. Ako želiš da pričamo, tu sam.“
Takva poruka ostavlja prostor detetu da samo odluči kada će započeti razgovor. Nekoj deci lakše je da se otvore tokom šetnje, zajedničkog crtanja ili igre, kada ne osećaju da su u centru pažnje.
Važno je i prihvatiti da dete možda neće odmah pronaći reči kojima može da objasni ono što oseća.
Zašto je važno da dete sme da kaže „ne“?
Lepo vaspitanje često povezujemo sa poslušnošću, ali zdravo odrastanje podrazumeva i postepeno razvijanje samostalnosti.
Dete treba da nauči da izrazi neslaganje, postavi pitanje i kaže kada mu nešto ne prija. To ne znači da roditelji treba da odustanu od pravila i granica. Naprotiv, pravila mogu postojati zajedno sa otvorenim razgovorom.
Kada roditelj objasni zbog čega je neka granica važna, a dete dobije priliku da iznese svoje mišljenje, ono uči da njegove potrebe zaslužuju pažnju čak i kada ne može uvek da dobije ono što želi.
Takva komunikacija može doprineti osećaju sigurnosti i samopouzdanja.
Kada je vreme potražiti stručnu pomoć?
Povremeno ćutanje, stidljivost ili želja za samoćom nisu razlog za uzbunu. Međutim, ako dete postaje sve povučenije, odbija odlazak u školu, izbegava prijatelje ili pokazuje izraženu zabrinutost, korisno je razgovarati sa pedijatrom ili dečjim psihologom.
Posebno je važno reagovati kada takvo ponašanje traje duže, pogoršava se ili utiče na svakodnevni život.
Stručna procena ne znači automatski da dete ima poremećaj. Ona može pomoći roditeljima da razumeju šta se događa i kakva podrška je potrebna.
Ako dete govori o samopovređivanju ili postoji neposredna opasnost po njegovu bezbednost, pomoć treba potražiti odmah.
