Odrasloj osobi sumnjiva poruka ili poziv često odmah „zazvone“, ali dete nema isto iskustvo.
Zato ga nije dovoljno naučiti samo da „ne veruje nepoznatima“, već da prepozna nekoliko situacija u kojima treba odmah da zastane.
Ako se neko predstavi kao nastavnik, prijatelj roditelja, zaposleni u banci ili kaže da se nešto hitno dogodilo, detetu može biti teško da proceni da li je priča istinita. Iz ugla razvojne psihologije, to nije neobično , sposobnost da zaustavimo impuls, razmislimo i procenimo rizik razvija se postepeno.
Kad neko kaže „moraš odmah“
Prevaranti često računaju na pritisak i brzinu. Poruke poput „odmah pošalji kod“, „nemoj nikome da kažeš“ ili „moraš sada da odgovoriš“ treba da budu znak detetu da ništa ne radi na svoju ruku.
Američka Federalna trgovinska komisija savetuje da se u takvoj situaciji uspori i priča proveri sa odraslom osobom od poverenja.
Jednostavno porodično pravilo može da glasi: Ako te neko požuruje, prvo zastani i pozovi roditelja.
Tajna od roditelja je znak za oprez
Ako neko traži da razgovor ostane tajna, posebno ako istovremeno traži novac, podatke ili neku radnju, dete treba da zna da se odmah obrati odrasloj osobi.
Važno je i kako roditelj reaguje kada dete pogreši. UNICEF savetuje da roditelji u neprijatnim onlajn situacijama ostanu smireni i pokažu detetu da može da im se obrati bez straha od kazne. Tako je veća šansa da će sledeći put problem prijaviti odmah.
Podaci se ne šalju bez provere
Deci treba jasno objasniti da ne šalju lozinke, SMS kodove, broj kartice, adresu, fotografiju dokumenta ili podatke o roditeljima.
Umesto opšteg „čuvaj svoje podatke“, mnogo je korisnije reći:
„Ako ti neko traži kod koji ti je stigao na telefon, ne šalješ ga i prvo zoveš mene.“
UNICEF Srbija takođe preporučuje da roditelji od malih nogu razgovaraju sa decom o tome koje podatke ne treba deliti na internetu.
