Naše bake i deke nisu samo razgovarali, oni su divanili, besedili i zborili. Nisu odlazili u goste samo da bi svratili, već bi se sastajali u avliji, sedeli kraj ognjišta, deca bi trčala kroz sokak…
Kuća je imala svoj vajat, prozor je bio pendžer, a mnoge svakodnevne stvari imale su imena koja danas čujemo uglavnom u nekim starim pričama ili pesmama.
Vajat je nekada označavao malu izdvojenu kućicu u dvorištu, često namenjenu mladencima ili članovima porodice. Avlija je bila mnogo više od dvorišta, bila je prostor okupljanja, razgovora i života. Sokak je označavao ulicu ili prolaz, dok je đeram, drvena naprava za zahvatanje vode iz bunara, nekada bio uobičajen prizor u srpskim selima.
Posebno su zanimljive reči koje su opisivale odnose među ljudima. Moba je bila dobrovoljna zajednička pomoć, kada se komšije, rođaci i prijatelji okupe da zajedno obave veliki posao. Prelo je bilo okupljanje, naročito mladih, uz razgovor, rad, pesmu i druženje.
Neke reči danas još postoje, ali su izgubile deo svog nekadašnjeg značenja. Komšiluk, na primer, nije označavao samo ljude koji žive u susednim kućama, već čitavu mrežu odnosa, pomoći i poverenja. Znalo se ko kome može da pokuca na vrata, kome se pozajmljuje brašno, ko će pomoći oko nečega.
Kada kažemo „avlija“, „moba“, „prelo“ ili „vajat“, ne prizivamo samo jednu stvar. Prizivamo kuće sa otvorenim vratima, duge razgovore, komšije koje se poznaju, porodice okupljene oko stola i život koji je imao sporiji ritam.
Jezik se, naravno, stalno menja i to je prirodno. Ali neke reči možda ipak vredi sačuvati, makar da ih naučimo od svojih baka i deka, zapišemo i prenesemo dalje.
