Radnje koje većina ljudi obavlja bez razmišljanja: podizanje šolje, hranjenje ili dodirivanje lica, za Tomasa su postale nemoguće. Posebno težak bio je gubitak osećaja dodira, jer više nije mogao da oseti ono što dodiruje.
Nekoliko godina kasnije Tomas je postao deo eksperimentalnog medicinskog istraživanja koje bi moglo da promeni način na koji se pristupa teškim povredama kičmene moždine. Istraživači su mu u mozak ugradili pet sitnih nizova elektroda, postavljenih u delove zadužene za pokret i obradu dodira. Sistem je napravljen tako da prepoznaje električnu aktivnost u njegovom mozgu kada pomisli da želi da pomeri ruku, a zatim pomoću veštačke inteligencije te signale pretvara u konkretne komande.
Posebnost ovog pristupa je u tome što ne pokušava samo da „zaobiđe“ oštećeni deo nervnog sistema. Sistem istovremeno šalje informacije u suprotnom smeru, od tela ka mozgu. Senzori registrovani na šaci i prstima mogu da detektuju kontakt sa predmetom, dok se odgovarajući signali prenose do delova mozga koji obrađuju dodir. Tako je Tomas postepeno ponovo počeo da oseća određene delove ruke i šake. Jedan od emotivno najznačajnijih trenutaka bio je kada je ponovo mogao da oseti dodir i krzno svog psa.
Rezultati su pokazali i napredak u snazi ruku. Posle višemesečne terapije, snaga njegovog desnog bicepsa povećana je za 86 odsto, a levog za 62 odsto, što mu je omogućilo da sam podigne ruke do lica. Uz pomoć čitavog sistema može da uhvati i podigne predmete, pije iz šolje i samostalno se hrani. Iako tehnologija još nije vratila sve funkcije koje je izgubio i Tomasu je i dalje potrebna stalna pomoć, istraživači su posebno ohrabreni činjenicom da su se pojedina poboljšanja zadržala čak i nakon isključivanja stimulacije.
Stručnjaci ipak naglašavaju da je reč o eksperimentalnom pristupu i da je Tomas za sada jedini pacijent na kojem je ova kombinacija tehnologija ispitana. Potrebna su nova istraživanja i veći broj učesnika kako bi se utvrdilo da li bi isti rezultati mogli da se postignu kod drugih osoba sa različitim vrstama povreda kičmene moždine.
Ali, njegov slučaj pokazuje da bi povezivanje mozga, veštačke inteligencije, mišića i kičmene moždine jednog dana moglo da omogući ljudima sa teškim paralizama da ponovo steknu nešto što se često smatra izgubljenim zauvek.
