Kod pojedinih vrsta majmuna naučnici su primetili da različite grupe koriste drugačije zvuke. Iako pripadaju istoj vrsti, majmuni iz jedne zajednice mogu da se oglašavaju na način koji se razlikuje od onih koji žive na drugom području.
Te razlike nisu velike kao kod ljudskih jezika, ali pokazuju da životinjski svet ima mnogo složeniju komunikaciju nego što se ranije mislilo.
Mladi majmuni uče od starijih
Mladunci ne nauče sve zvuke odmah po rođenju. Dok odrastaju, slušaju starije članove svoje grupe i postepeno usvajaju način na koji se njihova zajednica sporazumeva.
Zbog toga majmun koji odraste u drugoj grupi može da promeni način oglašavanja i prilagodi se novom okruženju.
Drugim rečima, nije sve samo urođeno – deo komunikacije nastaje kroz život i druženje sa drugima.
Svaki zvuk ima svoje značenje
Majmuni se ne oglašavaju bez razloga. Jednim zvukom mogu upozoriti ostale na opasnost, drugim pozvati članove grupe, a nekim pokazati da su pronašli hranu.
Kada naučnici upoređuju različite zajednice, primećuju da se ti pozivi razlikuju. Neke grupe koriste kraće zvuke, neke drugačiji ritam, a neke imaju svoje posebne načine dozivanja.
Priroda ima svoje „jezike“
Otkrića poput ovog pokazuju da komunikacija nije nešto što pripada samo ljudima. Životinje možda nemaju reči kao mi, ali imaju svoje načine da prenesu poruku i prepoznaju članove svoje zajednice.
Baš kao što čovek po govoru često može da prepozna odakle neko dolazi, moguće je da i neke životinje po zvuku prepoznaju ko pripada njihovoj grupi.
